Maja Stojsavljević, 16 godina, Beograd

Želim...
da mama manje brine.

Kada mi je dijagnostikovan dijabetes, pre pet godina, imala sam veliku podršku drugova iz škole. Rođendan sam proslavila u Bukovičkoj banji u koju sam otišla posle boravka u bolnici. Za rođendan je došla je moja drugarica iz odeljenja i u ime svih drugova poklonila mi zidni sat sa natpisom «don't worry – be happy». I danas je na zidu u mojoj sobi.

Boravak u banji mi je mnogo značio. Bilo je puno dece sa dijabetesom, bilo je i dece koja su već nekoliko godina živela sa tim. Oni su nama, koji smo tek dobili dijabetes, puno pomogli da to prihvatimo i da ne brinemo previše.

Sećam se kada sam sama sebi prvi put dala insulin špricem: bila sam kod drugarice, a mama nije mogla da dođe sa mnom. Bila sam ponosna na sebe. Ubrzo posle toga prešla sam na pen i sada je to mnogo lakše.

Treniram tenis već četiri godine. Leti idem na trening četiri puta nedeljno, a zimi dva puta. Leti idem na more, uglavnom sam cele godine fizički aktivna. Kada imam slobodnog vremena, volim da se prošetam sa drugaricama. Navikla sam da se hranim zdravo: integralni pirinač, puno salata, razno povrće... Sada i u gradu na mnogo mesta može da se jede zdrava hrana, nije kao ranije.

Mama mi je uvek bila velika podrška. Brine puno o meni, pazi da mi je šećer uvek u granicama i ako je nekada visok, onda je nervozna. Volela bih da manje brine. To mi teško padne, ali ne znam šta bih radila da ovih pet godina nije bila uz mene.