Očna bolest (dijabetesna retinopatija) je bolest krvnih sudova koji hrane očnu mrežnjaču (retinu). Razlikuju se dva oblika dijabetesne retinopatije:
Jednostavna (neproliferativna) retinopatija se javlja u toku prvih 10 do 15 godina trajanja šećerne bolesti. Uzrok obolele mrežnjače su povećana propustljivost malih krvnih sudova, manja krvarenja u mrežnjači i taloženja masti koje smanjuju protok krvi kroz te krvne sudove. Na taj način mrežnjača propada. U ovoj fazi bolesti, vid još nije ugrožen.
Kod težeg oblika (proliferativna retinopatija) nastaju novi krvni sudovi koji lako urastaju u rožnjaču. Oni su krhki, pa lako dolazi do krvarenja u oku, propadanje mrežnjače, pa čak i slepila. Retinopatija se javlja sporo, a prve promene može uočiti samo očni lekar pregledom očnog dna. Veoma je važna kontrola obolele osobe (jednom godišnje), pa čak iako ne oseća promene i dobro vidi. Jedino na taj način mogu se otkriti sve promene u ranoj fazi i započeti odmah sa lečenjem. Ukoliko se pojave promene na očnom dnu, jedna od mogućnosti je lečenje laserom ili tzv. fotokoagulacijom. Sa tačno usmerenim laserskim snopom, oboleli krvni sudovi se zatvaraju. Time se zaustavlja krvarenje i propadanje mrežnjače. Ova intervencija ne ugrožava vid. Obolela osoba sa rizikom krvarenja mora da izbegava veće napore (u njih spadaju i napori u toku defekacije). Takođe, treba voditi računa da ne dođe do hipoglikemije.

Bubrezi su organ koji iz organizma eliminiše štetne materije. Krvni sudovi u bubrezima deluju kao filter: propuštaju materije koje treba da se eliminišu iz organizma, a zadržavaju one koje su potrebne organizmu. Visok sadržaj glukoze u krvi, neregulisan krvni pritisak i infekcije štetno utiču na bubrege. Bolest bubrega, kao posledica šećerne bolesti (dijabetesna nefropatija) se razvija u vremenu od 10-15 godina. Prva promena je povećana propustljivost bubrega za belančevine koje se zbog toga izlučuju urinom.
Osoba sa dijabetesom još ne oseća promene, a prisustvo belančevina u urinu se otkriva laboratorijskim pregledom. Kako bolest napreduje, tako se štetni metaboliti sakupljaju u organizmu. Njihov sadržaj u krvi se, takođe, otkriva laboratorijskim pregledom. Pacijent je umoran, loše se oseća, javljaju se otoci, a kasnije i malokrvnost. Kada funkcija bubrega ne može više da zadovolji potrebe organizma, potrebno je dodatno lečenje dijalizom.
Na raspolaganju su dve mogućnosti: hemodijaliza, koja se vrši uz pomoć aparata za hemodijalizu (veštački bubreg) kroz koji prolazi krv, filtrira se i vraća natrag u organizam.
Za izvođenje hemodijalize je svaki put potrebno preparirati krvni sud. Hemodijaliza se izvodi 2-3 puta nedeljno, u centru za dijalizu, a traje 4-8 sati. Druga mogućnost je peritonealna dijaliza u kojoj je filter trbušni zid ili peritoneum. U trbušnu duplju se hirurškim zahvatom postavlja dijalizni kateter, kroz koji se razmenjuje dijalizna tečnost. Peritonealna dijaliza može da se izvodi i kod kuće, 3-4 puta dnevno. U slučaju otkazivanja bubrega, moguća je i njihova transplantacija (presađivanje).

Hronične komplikacije  se javljaju kod svih osoba sa dijabetesom i, na žalost, nemoguće ih je predvideti. Klinička ispitivanja su pokazala da se sa dobro regulisanim sadržajem glukoze u krvi može sprečiti ili usporiti pojava ovih komplikacija. Zato svaku osobu sa dijabetesom uporno podsećamo da sadržaj glukoze u krvi mora da se kontroliše od samog početka bolesti.

Radi sprečavanja komplikacija šećerne bolesti, redovno treba meriti krvni pritisak i kontrolisati sadržaj masti u krvi, a njihove povišene vrednosti snižavati adekvatnom terapijom i promenom životnih navika. Takođe je važno pratiti funkciju bubrega laboratorijskim ispitivanjem. Osoba obolela od šećerne bolesti  mora da prestane sa pušenjem i da svakodnevno šeta po svežem vazduhu. Pregled stopala osobe obolele od šećerne bolesti trebalo bi da obavljaju svako veče, dok to lekar čini prilikom kontrolnog pregleda.

Znaci periferne neuropatije su:
• neosetljive „gluve” ruke i noge, osećaj trnjenja;
• spontani bolovi i grčevi u nogama, naročito noću;
• smanjen ili izgubljen osećaj za dodir, bol i temperaturu, naročito u rukama i nogama;
• nemoć u mišićima;
• srčani infarkt, koji može da se dogodi bez značajnijeg bola u grudima.