Milena Petrović, 22 godine, Smederevska Palanka

Želim...
da budem zdrava kao što sam i sada zdrava. Kao i do sada!

Imala sam 15 godina kada mi je dijagnostikovan dijabetes. Simptomi su bili uobičajeni – učestalo mokrenje, gubljenje težine uz pojačan apetit. U to vreme sam trenirala atletiku, tako da sam simptome povezala sa dehidriranjem na treningu, ali ipak smo otišli kod lekara. Posle analize krvi mama i ja odlazimo u Urgentni centar i posle toga sam prebačena na internu B gde sam bila mesec dana. Po izlasku iz bolnice provela sam 20 dana u Bukovičkoj banji kod Aranđelovaca, u centru za edukaciju.

Cela priča oko dijabetesa mi je došla kao grom iz vedra neba. Sećam se da sam se više brinula zbog roditelja, nisam ni pomišljala da im kažem da me bole prsti, da mi smeta to silno bockanje. Sa vremenom sam prihvatila potpuno normalno da moram da kontrolišem nivo šećera u krvi, da se pravilno hranim i da sebi dajem insulin. Sve to svakodnevno zahteva vreme, izvestan trud, ali sada je to stvar samo dobre organizacije. Uprkos svemu, ne osećam se kao bolesna osoba. Nikada ni od koga nisam krila da imam dijabetes, čak ni od mladića.

Bila sam na jezičkom smeru u gimnaziji, želela sam da upišem književnost i srpski jezik. Ipak, u drugom razredu odlučila sam se za medicinsku školu, pre svega zbog sebe, kako bih se našla u okruženju lekara i zdravstvenih radnika i mogla da pomognem i drugima i sebi.

Bila sam druželjubiva i ranije, ali kada sam se razbolela i videla trud, brigu i negu koji su mi ukazali nepoznati ljudi, nešto se u meni promenilo. Mislim da me je dijabetes promenio u pozitivnom smislu, osećam da više volim ljude, da ih više poštujem i da se bolje odnosim prema njima.