Najbolji način za održavanje zdravlja je preduzimanje svih potrebnih mera za dobru regulaciju glukoze u krvi. Veliki broj osoba sa dijabetesom tip 2 ima povećanu telesnu masu. Gubitak nekoliko kilograma telesne mase može značajno da smanji sadržaj glukoze u krvi.
Osobe sa dijabetesom su veoma podložne promenama u cirkulaciji, pogotovo u nogama. Redovne fizičke aktivnosti (može i samo šetnja), pomažu da do njih ne dođe.
I najmanja povreda na stopalu zahteva posebnu pažnju. U slučaju teže infekcije osoba sa dijabetesom može da izgubi deo stopala ili noge. Zbog toga je potrebno svakodnevno pranje nogu, redovno pregledanje stopala i primerena obuća.
Višegodišnji dijabetes može da ugrozi bubrege. Rizik je mnogo manji ukoliko je dijabetes regulisan. Veoma važnu ulogu ima i regulisan krvni pritisak.

Dijabetes može da ugrozi vid. Prve promene se javljaju na očnom dnu. Ređe se javlja katarakta. Osobe sa šećernom bolešću tip 2, često imaju narušen metabolizam masti, što ubrzava oštećenje krvnih sudova – aterosklerozu. Redovno obilazite očnog lekara.
Oboleli od šećerne bolesti moraju da neguju kožu, koja je zbog slabe prokrvljenosti osetljivija i sklona infekcijama. Važna je i nega zuba, jer usna duplja često može da bude izvor infekcije koja se lako širi po organizmu.
Ne pušite! Dijabetes i nikotin oštećuju krvne sudove, a loš krvotok može da izazove teške komplikacije.
Redovno treba kontrolisati krvni pritisak, meriti sadržaj masti u krvi, kontrolisati vid, zube, noge i kožu, a u zavisnosti od rezultata, odgovarajuće se lečiti.

Kod obolelih od šećerne bolesti preuzimanje glukoze iz creva u krv je normalno, ali je poremećeno njeno preuzimanje iz krvi u ćelije, što je posledica otpornosti (rezistencije) tkiva na insulin. Otpornost je izražena prvenstveno kod gojaznih osoba. Zato je prvi zadatak u lečenju šećerne bolesti promena ishrane i smanjenje telesne mase. Smanjenje telesne mase smanjuje otpornost tkiva na insulin. Pravilnom ishranom  sprečava se brza apsorpcija veće količine glukoze iz creva u krv.

Šećerna bolest nije prepreka za putovanje  ili godišnji odmor. Treba ga samo unapred planirati i dobro se pripremiti. O tome se treba uvek posavetovati sa lekarom koji će obolelog podučiti kako da prilagodi lečenje novoj sredini i okolnostima.

Da li vam se čini da je u našem društvu fizičko vežbanje zapostavljeno? Koliko lekari uopšte promovišu fizičko vežbanje među svojim pacijentima?
Mislim da opšta lekarska populacija, osim onih koji se bave sportskom medicinom, nije tokom studija a i docnije dovoljno i na pravi način informisana koliki je zdravstveni značaj sistematskog fizičkog vežbanja. Zatim, tu je i nedostatak ličnog iskustva, što je možda i logično jer je kod nas mali broj onih koji se uključuju u sportsku rekreaciju. Veliki je motivacioni problem, čak i kada se shvata značaj fizičkog vežbanja, postati i ostati vežbač. Izgleda da je veoma teško odlučiti se na redovno sistematsko vežbanje, istrajati, osetiti u njemu zadovoljstvo, proći prvu barijeru u tome na šta nisi navikao, steći naviku. Stoga mora mnogo da se radi na motivaciji i stvaranju navike, zato sam i pomenuo psihologa kao člana tima u terapiji fizičkim vežbanjem. To sve ide strahovito teško, zato se i prave trim staze i staze zdravlja, kao najlepši mamac, da bi se privukli vežbači - zdravi i bolesni, spontano ili organizovano. Izraziti stimulans za vežbanje je i taj da pacijenti dobijaju informaciju o svom zdravstvenom stanju, njegovom poboljšanju, a zdravi o porastu njihove kondicije. Svaka osoba koja je upućena na neko sistematsko vežbanje automatski, na neki način, akter je u prevenciji dijabeta. Omasovljenje sistematskog fizičkog vežbanja, odnosno porast učesnika redovne rekreacije, doveli bi do poboljšanja situacije sa dijabetesom, koji je u gotovo dramatičnom porastu.