Ivan Gretić, 14 godina, Beograd

Želim...
da se bavim računarima.

Pošao sam u peti razred, baš sam se vratio sa priprema, ja inače treniram košarku. Pio sam jako puno tečnosti, ali voda mi je bila bljutava, mama mi je non stop kuvala kompot. Usta su mi bila suva, osećao sam strašan umor i bio sam promenljivog raspoloženja. Smršao sam oko dvadeset kilograma. U Tiršovoj su odmah posumnjali na dijabetes. Pre toga sam o dijabetesu nisam znao ništa, osim da komšijin sin koji je u vojsci prima insulin.

Sećam se da je mama plakala, a tata me je zagrlio i rekao mi je da se nije desilo ništa strašno. Najgore mi je bilo kada su mi rekli da ne smem da jedem slatkiše. Obožavam ih. Ja sam pre toga tamanio milke, mama mi je kupovala svaki dan. Osećao sam  neprekidno glad i samo sam razmišljao o hrani.

Na intezivnoj nezi su mi dali infuziju i na svakih pola sata su mi merili šećer, a meni se samo spavalo, taman zaspim, eto ti sestre da mi izmeri šećer. U početku  mi je bilo teško, sada sve doživljavam normalno.

Svi moji drugari iz škole i iz kraja znaju da imam dijabetes, a znaju i kako da mi pomognu, kako da se ponašaju, ako se desi da imam krizu.

Od prošle godine sam na pumpi i mnogo mi je lakše. Jedino što moram da pazim na kateter za vreme treninga. Stavim preko njega najveći flaster da ga pričvrstim. Obožavam košarku! Treniram već šest godina, imam treninge šest puta nedeljno. Malo je naporno, ali ja imam dobru kondiciju. U školi sam vrlo dobar, volim skoro sve predmete. Voleo bih da se bavim računarima.