Jelena Marković, 18 godina, Beograd

Želim...
da studiram u inostranstvu.

Nervira me kada pri prvom susretu sa ljudima osetim njihovo sažaljenje kada čuju da imam dijabetes. Mislim da tako reaguju jer ne znaju puno o dijabetesu i misle da je to nešto strašno. Kada se bolje upoznamo i kada shvate o čemu se radi, imaju potpuno normalan odnos prema meni i niko me ne doživljava kao bolesnu osobu.

Dijabetes sam dobila kada sam bila mala, imala sam šest godina. Simptome je primetila moja mama, jer i ona ima dijabetes od svoje četrnaeste godine. U lepom sećanju mi je ostao boravak u Bukovičkoj banji. Iako je bila u pitanju edukacija, osećala sam se kao na ekskurziji. Kao da smo došli da se družimo. Išli smo na izlete, organizovali smo maskenbal, žurke i kroz sve te aktivnosti odvijala se edukacija.

Nikada nisam previše volela slatkiše, oduvek sam se zdravo hranila, tako da nisam previše promenila način ishrane. Ako u toku noći osetim da mi je pao šećer, pojedem nešto i odmah mi je bolje.

Kada sam se upisala u gimnaziju razredna i ja smo izašle pred odeljenje i objasnili da imam dijabetes. Razredna je bila zabrinuta kako ću se uklopiti u sredinu, ali drugovi iz razreda su to prihvatili sasvim normalno. Želim da završim gimnaziju, da upišem fakultet i da, ako uspem, nastavim školovanje u inostranstvu.

Ranije sam trenirala tenis, a sada idem tri puta nedeljno u teretanu. Volim da izlazim, imam puno drugova koji sviraju u raznim bendovima, pa idem na koncerte. Kada izlazim, vraćam se kući u normalno vreme, nikada nisam ostala do ujutru. Jednostavno takvo je celo moje društvo.