Mladen Despotović, 16 godina, Požarevac

Želim...
da upišem Elektrotehnički fakultet u Beogradu.

Dobio sam dijabetes pre dve godine. Sećam se da je to bilo pred kraj sedmog razreda, počelo je leto, išli smo na reku. Često sam osećao malaksalost, glad i žeđ. Moja baka, koja je bila medicinska sestra, savetovala je mami da bi trebalo da izvadim krv, pa da vidimo o čemu se radi. Tog dana kada mi je dijagnostikovan dijabetes svakih pola sata su mi davali insulin, a morao sam i više da jedem jer sam smršao više od petnaest kilograma.

U prvo vreme nisam dobro ni razumeo šta je dijabetes. Bilo mi je krivo što ću, za razliku od druge dece, morati svakodnevno da merim šećer, da uzimam insulin, da pazim šta jedem. Sada sam se navikao, a otkada imam pumpu mnogo mi je lakše. Smanjuje mi broj bockanja, a insulin može da se izdeli na veoma male jedinice.

U centru za edukaciju je bilo zanimljivo i korisno, naučio sam puno stvari o dijabetesu. Imao sam super društvo. Sa nekima od njih sam i dalje u kontaktu, razmenjujemo poruke.

U školu sam zakasnio tri, četiri dana. Bilo mi je malo nezgodno jer nisam znao kako će drugovi iz odeljenja da reaguju, ali svi su bili kul. Puno mi znači njihova pažnja i razumevanje. U srednjoj školi sam stekao nove drugove. U odeljenju imam jednog drugara koji ima dijabetes već šest godina. S njim se super slažem, pitamo jedan drugog za savet, razmenjujemo iskustva.

Samo jednom sam pao u nesvest, ispred sportske hale. Osvestio sam se u bolnici, vidim iglu za infuziju. U to vreme mi se rodila sestra, imali smo i slavu, nisam baš redovno jeo. Ipak to nisam doživeo kao neku traumu.

Kada je lepo vreme fizički sam aktivan, igram malo košarku, stoni tenis, vozim bicikl, a volim da idem i na pecanje. Sada sam na smeru za elektrotehničara elektronike, a želeo bih da upišem Elektrotehnički fakultet u Beogradu.