Nemanja Nešić, 14 godina, Beograd

Želim...
da postanem košarkaški trener.

 “Nemanja ima dijabetes”, čuo sam slučajno mamu i doktora kako pričaju o meni. Prvi put sam čuo tu reč. Nisam znao šta je to, mislio sam da je neka vrsta gripa. Tada sam imao šest godina, izuzetno sam često mokrio. Mama me je odvela u Dom zdravlja gde su mi uradili analize, pa su nas poslali u Institut za majku i dete. Nakon par nedelja sa mamom sam otišao u Bukovičku banju, u centar za edukaciju obolelih od dijabetesa. Tu su mi objasnili šta je dijabetes. Naučio sam šta i kada mogu da jedem i pijem, da dajem sebi insulin, da izmerim nivo šećera u krvi.

Kada je počela školska godina drugari iz razreda su saznali da imam dijabetes. Malo su me zafrkavali, ali to me nije preterano pogađalo. U suštini više ništa ne doživljavam kao problem, čak ni to povremeno zafrkavanje. Pazim šta jedem, kontrolišem šećer, uzimam insulin. Pa meni su od samog početka roditelji i lekari govorili da sam normalno dete koje treba da pazi na nekoliko stvari.

Samo jednom sam imao ozbiljnu hipoglikemiju: zaspao sam i nisam se probudio ni dok je tata razvaljivao vrata. Dao mi je glukagon i onda sam se povratio. Sada osetim kada mi padne nivo šećera u krvi: gubim koncentraciju, pomalo mi drhte ruke, znoje mi se dlanovi i malo me boli glava. To se ne dešava često, par puta sam izostao sa nastave, morao da izađem sa časa. Sa sobom uvek nosim čokoladicu, pa je gricnem kad mi padne šećer.

Treniram košarku već 2 godine u klubu M83. Najčešće imamo treninge četiri puta nedeljno, a vikendom imamo utakmice. Želeo bih da postanem uspešan trener - oni duže traju od igrača! Ako mi to ne pođe za rukom, želeo bih da upišem srednju medicinsku i da postanem fizioterapeut.