Sara Davidović, 10 godina, Beograd

Želim...
da imam konja.

Krajem avgusta, pre tri godine, naša ćerka Sara je bila kod bake koja je primetila da je Sara izgubila apetit, da je oslabila tri kilograma i da pije izuzetno puno vode. Nije nam na pamet palo da se radi o dijabetesu. Pomislili smo – vrućina, deca jurcaju, ali smo je ipak odveli na pregled. Posle boravka u bolnici, provele smo tri nedelje u Bukovičkoj banji gde nam je lekar detaljnije objasnio da je Sari potreban psihički mir,  bavljenje sportom. Sećam se da smo prepešačile Aranđelovac i uzduž i popreko, a  kasnije smo joj kupili i bicikl. Vežbali smo davanje injekcija na jastuku. Sara je pila i banjsku vodu sa cedevitom.

U prvi razred je krenula tek u novembru. Mislili smo da je te godine ispišemo iz škole, međutim to nismo uradili i ispostavilo se da je to bila prava odluka. Sara se vremenom dobro uklopila, imamo veliku podršku njene učiteljice. U svemu je ravnopravna sa ostalom decom, jedino ima privilegiju da može sa sobom da nosi mobilni telefon i da nas pozove, ako joj nije dobro.

Za sada joj još uvek dajem insulin, ali Sara je rešila da  nauči sama to da radi. Trudimo se da korigujemo ishranu po njenim potrebama, ali bez preterivanja. Kontrolišemo šećer najmanje tri puta dnevno. Kada joj padne šećer, mi se zabrinemo, a ona se raduje, jer je vreme za čokoladu. Dovoljne su joj dve do tri kockice. Pokušavamo da joj objasnimo da mnogo čokolade, čipsa i drugih grickalica nije zdravo ni za decu koja nemaju dijabetes.

Njoj jako prija mir, voli prirodu, životinje, vodu. Njen deda je sa Drine i kad god možemo skoknemo do njega. Privlače je  muzika, ples, sportovi. Trenirala je karate i odbojku, a želela bi da se bavi jahanjem i da ima konja.