Stefan Jarić, 11 godina, Beograd

Želim...
da svi budu zdravi i da ne postoje bolnice.

Kada sam se rekao drugarima u školi da imam dijabetes izbegavali su da se druže sa mnom. Mislili su da je to zarazno. Mesec dana sam sedeo sam u klupi. Onda im je učiteljica objasnila šta je to dijabetes i posle su mi se svi izvinjavali.

Dijabetes sam dobio pre godinu i po dana. Bio sam na zimskom raspustu kod bake. Pio sam puno vode, po pet litara na dan. Onda su me baka i deda odveli kod lekara da izvadim krv. Kada smo se vratili kući deda me je poslao napolje da ne bih čuo, pozvao je tatu i rekao mu je da sam dobio šećer. Proveo sam sedam dana u bolnici, a posle smo mama i ja otišli u Bukovičku banju. Sećam se da sam bio u sobi sa mamom, pričali smo o dijabetesu i mama se rasplakala. Bilo mi je teško i ja sam se rasplakao. Posle toga smo se mama i ja dogovorili da nema više plakanja, da idemo dalje. I više nisam plakao.

Posle banje sam počeo penom da dajem sam sebi insulin. Malo sam se plašio da se ubodem u stomak, ali kada sam probao nisam uopšte osetio. Nekada mi je krivo što posle škole moram da idem kući da ručam i uzmem insulin, a voleo bih da ostanem napolju.

Tri puta nedeljno treniram košarku. Treninzi traju sat i po, a trener nam je mnogo strog. Puno trčimo, ali mi to prija. Kada izađem napolje volim da igram fudbal sa drugovima. Najčešće igram u odbrani. Skupljam autiće Burago. Najviše volim klasične modele, omiljeni mi je stari fiat 500. Na kompjuteru pišem šta mi se sve desilo: kako me je bio strah kada je bilo bombardovanje, kako sam dobio dijabetes...